br.256, 25. marta 2002SVETLANA, ĆERKA BORE SPUŽIĆ KVAKE OPTUŽUJE:
MAĆEHA RANKA DRŽALA JE MOG OCA BORU U KUĆNOM PRITVORU !
Svetlana S. Lazarević, ćerka nedavno preminulog pevača Bore Spužića Kvake o kome je magazin Svet pisao pre par brojeva, poslala je otvoreno pismo redakciji 25.02.2002, koje zbog smrti pevača (09.03.2002.) nije odmah objavljeno. Gospođa Lazarevć, međutim, insistira da zbog istine ovo ipak bude štampano.
Magazin br.256, 25. marta 2002
KOMPLETAN TEKST
Pre dva broja u "Svetu" ste mogli da čitate potresnu reportažu o nekada slavnom pevaču Bori Spužić Kvaki koji teško bolestan i zaboravljen od svih živi u Požarevcu. Nedugo potom prošle nedelje - stigla je tužna vest da je Bora Spužić Kvaka umro. U međuvremenu u našu redakciju je stiglo pismo Svetlane S. Lazarević, kćerke B.S.Kvake u kojem ona objašnjava svoje odnose sa ocem i odgovara na optužbe maćehe Ranke. Nakon vesti o smrti Bore Sužića Kvake mi pismo naravno, nismo pustili - međutim, gospođa Svetlana S. Lazarević nas je pozvala insistirajući da pismo ipak bude objavljeno jer je ono, kako kaže, "moglo produžiti život njenom ocu da je mogao da ga pročita!". Pismo objavljujemo u celosti uz redakcijsku opremu.
* * *
Kao ćerka Bore Spužića Kvake nikada do sada nisam koristila medije, niti želim preko njegovog imena svoju ličnu promociju. Živim sasvim običan život sa svojom porodicom u Požarevcu, u istom dvorištu, u istoj kući gde i moj otac, Bora Spužić-Kvaka. Svih ovih teških godina njegove bolesti bila sam uz njega, onda kada mu je bilo najteže i kada je njegov život bio u pitanju. I zato, kada sam pročitala tekst objavljen 25. februara 2002. godine u Vašem listu "Svet" broj 254 na strani 17, potresena sadržajem koji obiluje neistinama iznesenim od strane moje maćehe Ranke, odlučila sam da javnosti predočim istinu. Svi navedeni događaji i činjenice koje ću napisati potkrepljene su pismenim dokazima i ljudima koji su njihovi svedoci. Na žalost, moja maćeha je zaboravila kada je moj otac oboleo. To je bilo 1992. godine. Zbog neurednog života, šećer u krvi je uzeo maha, a i pojavila se fleka na plućima zbog koje je morao na lečenje na Ozren. Moj otac to nije ozbilno svatio i već posle par meseci prestao je sa lečenjem i nastavio svoj način života. Možda je već tada počeo pakao. Radio je što je više mogao, jer je moja maćeha Ranka imala velike novčane prohteve. Nikad joj nije palo na pamet da pokuša da se zaposli. Živela je pored mog oca lagodan život i to joj je odgovaralo. S obzirom da je rođena 1957. godine, tj. da je samo godinu dana starija od mene, a 24 godine malđa od mog oca, već tada sam shvatila zašto je u stvari pobegla iz Sarajeva i došla da živi sa njim. Tata je pokušavao "tezgama" da zaradi što više novca, a ona ga je besomučno trošila i tražila još.
Onda je, juna 1997.godine, došao kraj "tezgama". Šećerna bolest koja nije adekvatno lečena i koja ga je pratila od 1992. godine uzela je maha i tada je moj otac doživeo težak moždani udar. Sve se to događalo u danima štrajka medicinskih radnika, pa je i u Požarevačkoj bolnici vladao haos. U tom haosu najveću ulogu je odigrao neurolog, inače obožavalac tatinih pesama, koji je mom suprugu i meni rekao da bi bilo najbolje da što pre nađemo vezu i prebacimo tatu u Beograd. Istog trenutka smo kontaktirali naše prijatelje, tako da nam je dr Mile Lazić iz Hitne pomoći odmah dao sanitetsko vozilo. Potrudili smo se da se napiše uput za Urgentni centar Beograd i posle kontakta sa Draganom Kojićem Kebom, koji mu je uz pomoć svojih prijatelja obezbedio smeštaj u Urgentnom centru, tatu su prebacili u Beograd. Lekari Urgentnog centra učinili su tih dana sve što je bilo u njihovoj moćii u razgovoru sa nama objasnili da je ispred nas težak put i da više nikada neće biti kao pre. 1.jula 1997.godine, docent dr M.Kovačević šalje mog oca na dalje lečenje u Slankamen, gde se nalazi ustanova za fizikalno lečenje. Da je uz logopeda i fizioterapeute ostao onoliko koliko su lekari odredili, možda bi mom ocu bilo mnogo bolje, ali mojoj maćehi nije odgovarao boravak u Slankamenu. Vrlo brzo vraća mog oca u Požarevac, ubeđujući nas da nije hteo da sarađuje sa lekarima.Nisam mogla da se pomirim sa tim da moj otac sedi kod kuće i nisam mogla da shvatim da ne postoji ustanova gde bi mu bilo omogućeno adekvatno lečenje. Međutim, već tada mi je bilo jasno da moja maćeha ima savim drugačije namere. Njoj je tada bilo na pameti da se organizuje dobrotvorni koncert i da na konto teškog stanja u kome se nalazio moj otac obezbedi što više novčanih sredstava tobož za njegovo lečenje. Sa pripremom koncerta počela je već krajem 1997. godine, pozivajući sve koji su, po njenom mišljenju, mogli da pomognu. Uspela je da, uz pomoć ljudi sa YU Estrade, organizuje koncert. Elita estradnih umetnika napunila je halu malih sportova u Požarevcu. Kada sam shvatila koju igru igra, pokušala sam u razgovoru sa gospodinom Zoranom Kalezićem da zamolim da se novac prikupljen na koncertu ne da na ruke mom ocu i mojoj maćehi. Znala sam da će to biti uzalud sakupljen novac koji neće služiti svrsi za koju je sakupljen. Na žalost, pevači su odlučili da novac daju na ruke mom tati, a zatim je taj novac završio u rukama moje gramzive maćehe. Rezultat ovakvog postupka znaju mnogi Požarevljani, pogotovo prodavci u pojedinim radnjama u Požarevcu, gde je moja maćeha trošila taj isti novac. Činjenica da moj otac posle tog koncerta nije otišao na lečenje i rehabilitaciju (na primer Rusiju kao Đorđe Marjanović), ali ne zato što nije sakupljeno doviljno novca, već zato što je te pare trošila moja maćeha.
Tatina druga ćerka Olja koja živi u Nemačkoj, slala joj je lekove koje pre svega nije bilo moguće nabaviti u Jugoslaviji. Vreme je prolazilo. Svojom upornošću, moj otac je uspeo da stane na noge, ali bez adekvatnog lečenja u ustanovama koje su specijalizovane za takve teške bolesnike, malo je napredovao. Ranki je bilo važno samo da ga što više ličnosti sa YU Estrade i dalje posećuje i da daju svoje priloge. Puno puta se događalo da oni prijatelji koji su sa njim proveli deo njegovog boemskog života nisu mogli da ga vide, jer moja maćeha je bila ta koja je određivala ko može da stupi u kontakt sa njim.
Onda se desila nova nesreća. Moj otac je doživeo epileptični napad, i mišić mu je smrskau butnu kost noge koja mu je bila kraća još iz detinjstva. Morao je na operaciju. Operisan je u Požarevačkoj bolnici, i posle ovog hiruškog zahvata bio je na samom početku. Opet je ležao, morao je da miruje. Ipak, vežbanjem i voljom ponovo staje na neoge. Uz pomoć šetalice, počeo je ponovo da hoda i svi smo bili srećni kada ga vidimo u dvorištu. Moja maćeha je počeja da gubi nerve. Naučena da ništa ne radi, sada je morala da živi uz čovek kome je trebala sva nega. Umesto da joj bude drago što smo tu, u istom dvorištu, i što koćemo da joj pomognemo, ona je na jedan morbidan način počela da nas polako udaljava od svega.Dugo nisam znala kako da se ponašam, pokušala sam da trezveno razmislim i nađem razlog zašto se tako ponaša. Međutim ona je već tada imala svoju računicu. Sećam se, tatin kum Bane Novović je pokušavao da ga poseti, ali je Ranka naprevila scenu samo kada je čula njegovo ime. Njegov dobar prijatelj i komšija Milan Đuričić je takođe hteo da ga vidi, ali zbog moje maćehe nije mogao. Ređali su se ljudi koji su me sretali na ulici i pitali za tatu i tako saznavali u kakvom je stanju. Bilo mi je žao, ali sam bila nemoćna da bilo šta uradim. Odjednom, pojavila se Hanka Paldum, posle petnaest godina, kako i sama kaže. Odvela je mog oca i moju maćehu u Sarajevo. Dok su bili u Sarajevu, često smo zvali telefonom, raspitujući se kako napreduje lečenje. Dobijali smo odgovor da je tata naprasno progovorio. Na žalost, kada su se vratili iz Sarajeva, svi smo shvatili da to nije baš tako. Sećam se, na leđima mog oca bile su čudne modrice i udubljenja na koži. Dobili smo objašnjenje da je to od lečenja. Ranka nam je pokazivala slike na kojima je moj otac bio prekriven nekim plastičnim kupolama. Tada sam shvatila da se moj otac nije lečio u nekoj poznatoj ustanovi i bila sam jako razočarana. Bila sam srećna samo što sam videla da je nekako osvežen u licu, verovatno mu je prijao vazduh u Sarajevu.
Sve se nekako polako vratilo u kolotečinu. Tatu smo viđali dok šeta šetalicom po dvorištu. Polako, na sebi svojstven način Ranka je počela da nas udaljava od njega. Kada bi smo hteli da ga vidimo, govorila je da spava. Nekad smo i pored tih reči ulazili i malo pričali sa njim, ali to više nisu bili odnosi kao pre. Moja maćeha je večito bila namrgođena. Proživljavali smo njene neuroze, ali nismo odustajali. Osmog novembra tata je šetao i ja sam ga pozvala da dođe kod nas. Tada nam je polako i sa velikom mukom, jer teško priča, objasnio da se za par dana sprema novi humanitarni koncert. Videla sam da se raduje tome i bila sam srećna zbog njega. Nažalost, nije mogao da prisustvuje tom koncertu, jer uoči samog koncerta je naočigled moje maćehe pao u dvorištu i ponovo je morao u bolnicu. Lekar nam je objasnio da ima lom kuka desne noge. Bila sam van sebe. Ponovo je bio na samom početku.
Dok je tata ležao u bolnici, bili smo na koncertu. Došla je ponovo elita pevača, ali odziv publike je više nego skroman. Pokušala sam u razgovorom sa Petrom Crnobrnjom, koji je bio u organizaciji koncerta, da shvatim šta se desilo. Gospodin Petar mi je rekao da je molio Ranku da koncert pripreme pred novu godinu, ali moja maćeha je insistirala da to bude baš tih dana. Dok sam je posmatrala kako hoda po holu Hale sportova, shvatila sam koliko je besna što nije uspela u svojoj zamisli i to me je jako bolelo.
Naravno, tata nije znao šta se sve dešava. On se nalazio u bolnici i pripremao za operaciju. Obilazili smo ga svaki dan. Posebno se radovao kad bi mu doveli u posetu njegovu unučicu Ana Mariju, kao i kada bi video svog unuka Igora. Ranka je uvek sama odlazila u bolnicu i nije želela da kontaktira sa nama. Bila sam besna što se mom ocu uopšte desilo da pored nje padne. Nažalost nakon tatinog izlaska iz bolnice, shvatili smo da je to samo deo njene prljave igre. Od dana kada je tata izašao iz bolnice, gotovo da je u kućnom pritvoru. Maćeha dozvoljava da uđu samo njene prijateljice. Kada kucamo na vrata pravi se da nas ne čuje. Tati priča da smo ga svi ostavili i da mu je ostala samo ona. Žalosno je čime je sve sposobna da se služi da dođe do svog cilja. Smešna je izjava Vaših novinara da nikako niste mogli da dođete do broja telefona, jer da ste pozvali 988 službu informacija i pitali za broj porodice Spužić iz Požarevca, dobili bi ste broj telefona 012/221-373. Ne mogu da shvatim da je tako nešto moglo biti napisano od strane Vašeg novinara.Žalosno je što moja maćeha, iako mlada žena, gubi pamćenje, jer svake godine tatin kum Bane Novović na tatin rođendan, kao i na našu slavu Svetog Jovana, pošalje čestitku. Možda je moja maćeha zaboravila ili želi samo da navede samo ono što joj odgovara, ali da je ovom prilikom podestim da je ove godine na našoj slavi bila sestra Vera iz Kraljeva sa svojim sinom Draganom, unukom Filipom, kćerkom Slavicom i njenim mužem, kao i tatina sestra biserka iz Požarevca. Sa mojom ćerkom Ana Marijom, koja ove godine polazi u školu, moj tata je sekao slavski kolač pred sveštenikom.Zvala je i čestitala slavu i tatina sestra Ljiljana, koja živi na Novom Beogradu i koja je bila soprečena da dođe zbog bolesti, zvali su i ostali prijatelji, tako da se pitam šta u stvari moja maćeha hoće. Odakle joj hrabrosti za sve laži koje je izgovorila? Ko joj daje pravo da mog oca drži u kućnom pritvoru i da ga tako bolesnog ubeđuje da za njega niko ne mari i da su ga svi zaboravili?
Pitam se da li time hoće da izazove sažaljenje šire javnosti, da možda ljudi pomisle da je žrtva i paćenik. U suštini, možda je sve to deo plana, jer u vreme izlaženja Vašeg časopisa "Svet" broj 254 od 25 febrauara 2002. godine, moja maćeha je pokrenula zahtev za Ugovor o doživotnom izdržavanju. U Ranki Spužić, mojoj maćehi, vidim sve više osobu koja zarad svojih interesa može da učini bilo šta.
Nadam se da ćete ovaj tekst objaviti u Vašem narednom izdanju.
S poštovanjem,
Svetlana S.Lazerević
Požarevac, 25.02.2002. godine