Tekst preuzet iz časopisa svet
br.254
25.febrauara 2002
Autor: Eva Čubrović
Folk-legenda Bora Spužić Kvaka, teško bolestan i zaboravljen od svih
NEKADA SMO SVETOG JOVANA SLAVILI PO TRI DANA, A OVE GODINE NAM JE SLAVU ČESTITALA SAMO ZORICA BRUNCLIK!
"Niko od prijatelja nije pritekao u pomoć! Baš niko, iako Bora ima brojnu familiju koja je prestala da se javlja kada se razboleo, a bio im je dobar dok je radio, zarađivao i davao! Ni kćerka ne pokazuje interesovanje za njegovo zdravlje, a o prijateljima da ne govorim!"
Pesme Bore Spužića Kvake decenijama su se mogle čuti od Vardara pa do Triglava, a njegovo ime bilo je i ostalo sinonim za pravog, meraklijskog pevača, istinskog miljenika publike. Kada se pre nekoliko godina, silom prilika, povukao iz javnosti, njegove pesme su nastavile da se emituju putem radio-talasa, ali se o njemu moglo čuti vrlo malo - tek toliko da je ozbiljno bolestan.
Istina za volju, odlučivši da ga posetimo, nismo ni slutili da će biti toliko teško doći do njegovog telefonskog broja. Upućivali su nas na razne redakcije, novinare, muzička udruženja, pevače... No, niko nam nije mogao pomoći. Kada smo napokon stupili u kontakt sa Borinom suprugom Rankom i požalili joj se na peripetije kroz koje smo prošli dok ih nismo pronašli, odgovorila nam je: "Uopšte mi nije jasno u čemu je problem. Kao da živimo na Marsu, a ne u Požarevcu. I Hanka Paldum se, kada je htela da nas poseti prošle godine, silno namučila dok nas nije pronašla. Uludo se raspitivala, sve dok se Zoran Bašanović nije dosetio da pozove ovdašnju lokalnu televiziju 'Duga' gde su mu rekli da imaju naš broj. A kako i neće imati kada im je moj Bora pevao na otvaranju."
PREŽIVEO ŠLOG, PA EPILEPTIČNI NAPAD
Svega dva-tri dana nakon ovog razgovora, u njegovom domu u centru Požarevca, posetili smo, kako su ga od milja prozvali ljubitelji njegove muzike, Bata Kvaleta. On već pet godina, uz pomoć brižne supruge Ranke, koja ga s puno ljubavi neguje, bije tešku bitku protiv bolesti.
Sačekao nas je sedeći u dnevnom boravku, uz širok osmeh i ispruženu levu ruku u znak pozdrava. Zbog posledica preživelog šloga, a nešto kasnije i epileptičnog napada, teško pokreće desnu ruku i levu nogu, u koju je, nakon što ju je polomio kada je pao tokom epileptičnog napada, ugrađeno osamnaest šrafova. Da zlo bude veće, Boro je jesenas ponovo pao, i to u svom dvorištu. Tada je polomio desnu nogu, koja je pre toga bila potpuno zdrava.
"Živa sam se pojela", priča nam Ranka. "Toliko vodim računa i strepim nad njim, i da se na moje oči polomi! Šetalica mu je zapala u jednu pukotinu u betonu, a on nije imao dovoljno snage da se sam zadrži. Iako sam bila metar iza njega, nisam stigla da ga prihvatim. Sve se desilo u sekundi. Tih dana sam se toliko nervirala da sam u vrlo kratkom periodu smršala sedam kilograma. Sve je visilo na meni!"
Njene reči Bora je pažljivo saslušao, klimajući glavom kao da potvrđuje da je sve bilo baš tako, a zatim se okrenuo ka nama, i uz blagi osmeh izgovorio: "Do-bro mi do-šli". S naporom, ali opet dovoljno razgovetno da ga razumemo. "Vidite li koliko je sada bolje", s ponosom će njegova supruga. "Tako je od kada smo se vratili s lečenja iz Sarajeva, gde smo bili zahvaljujući Hanki Paldum."
Delimično rečima, a delimično samo njima znanim znakovima, Bora je opomenuo Ranku da požuri sa posluženjem. "Sad ću, ljubavi", odgovorila je i pohitala u kuhinju po kafu, a onda je natenane krenula s pričom.
"Nikada moj Bora nije poboljevao. Jedino pravo oboljenje koje sada ima je šećer, koji je dobio nakon epileptičnog napada 1999. godine, a zbog koje dva puta dnevno mora da prima insulin. Sama mu dajem".
"Pušenje", izgovara Bora, a Ranka nam pojašnjava: "Hoće da kaže da se šlogirao zbog pušenja. Čini mi se da u ruci nije imao cigaretu samo kada je spavao. Bukvalno je nije gasio. Ipak, nisu cigarete jedini krivac. Bolesti je doprinelo sve pomalo - kafane, neuredan život, mnogo rada. Nikada Bora nije sebe čuvao, već mu je uvek bilo najvažnije da svi oko njega budu zadovoljni, da svakog oraspoloži, da napravi posao gazdi lokala u kojem je nastupao. Računao je da će tada i isplata ići lakše, a opet, koliko puta bi ga prešli, pa je kući dolazio bez zarade. Samo muzičari znaju koliko težak i naporan može ponekad da bude njihov život," priča Ranka, pa "premotva film" pet godina unazad.
"Evo, uskoro će biti ravno pet godina kako se moj Bora šlogirao. Samo se odjednom nekako čudno zateturao. Iako je tvrdio da je sve u redu, odmah mi je bilo jasno da se nešto loše dogodilo, pa sam ga istog časa uz pomoć jedne prijateljice koja je lekarka, povela u ovdašnju bolnicu gde smo, verovali ili ne, puna tri sata čekali da nas prime, mada drugih pacijenata nije bilo."
Dežurni lekar je, nakon pregleda, odlučio da ga zadrže u bolnici, a Ranku je poslao da kupi neophodne lekove i materijal, pošto bolnica nije imala. Malo je reći da se iznenadila kada se ubrzo vratila u bolnicu, a tamo su joj rekli da je lekaru isteklo radno vreme i da je otišao u svoju privatnu ordinaciju.
"Odmah mi je bilo jasno da u Požarevcu samo gubimo dragoceno vreme, pa sam zatražila otpusnu listu u nameri da Boru prebacimo za Beograd. Međutim, oni nisu hteli ni da čuju, iako mu nisu pružali nikakvu pomoć. Da jesu, sigurna sam da posledice ne bi bile ovako teške. Silno vreme smo izgubili dok nije dobio adekvatnu negu".
KEBA PRVI PRITEKAO U POMOĆ
Razmišljajući koga da zamoli za pomoć, Ranka je prvo pozvala Zoricu Brunclik i Kemiša, ali ih nije pronašla. Onda joj je palo na pamet da potraži Dragana Kojića Kebu, kome je Kvaka dva meseca ranije bio gost na solističkom koncertu.
"Ne postoji način da se odužim tom čoveku i zahvalim mu na svemu što je za nas učinio. Ne samo što je Kvaleta smestio u Klinički centar i obezbedio mu dobre lekare, već je bio i glavni organizator koncerta koji je održan krajem 1997. godine, ovde u Požarevcu, pred nekoliko hiljada ljudi. Na Kebin poziv došlo je preko dvadeset pevača koji su napravili pravi spektakl. Sav novac koji je tom prilikom prikupljen otišao je na fizioterapeute. Bilo nam je najvažnije da Bora ponovo stane na noge, i sa dosta truda to smo i postigli. Sam je šetao po dvorištu uz pomoć štaka. Krenulo je nabolje, a onda je 1999. godine dobio epileptični napad. Tom prilikom je pao i polomio nogu. Operacija je bila izuzetno teška, trajala je preko tri sata. Kada je došao kući, ponovo smo bili na početku, ako nije bilo čak i gore."
Odgovarajući na naše pitanje ko im je od prijatelja pritekao u pomoć u teškim trenucima, Ranka nam se požalila: "Baš niko, iako Bora ima brojnu familiju koja je prestala da se javlja kada se razboleo, a bio im je dobar dok je radio, zarađivao i davao."
"Ni kćerka", uz uzdah će Kvaka, a Ranka ponovo pojašnjava njegove reči: "Ni kćerka ne pokazuje interesovanje za njegovo zdravlje, a o prijateljima da ne govorim. Ranije smo našu krsnu slavu, Svetog Jovana, slavili tri dana. Toliko ljudi nam je dolazilo u kuću. Ove godine nam je slavu čestitala samo Zorica Brunclik, koja se pokazala kao iskren prijatelj. Da ne zaboravim da spomenem da je i ona puno učinila kada se Boro razboleo. Čak mu je sredila da ode na rehabilitaciju u Slankamen. Svaka joj čast!"
POSLE 15 GODINA JAVILA SE HANKA PLADUM
Ipak, najveću pomoć Spužićima je pružila osoba od koje su se tome najmanje nadali. "Prošlog proleća telefonom se javila neka žena i pitala da li može da priča sa Borom. Ljubazno sam joj objasnila da se Bora nikome ne javlja, a na to me je ona upitala: 'A da li bi se javio Hanki Paldum?' Ma, ne samo što joj nisam prepoznala glas, već sam bila uverena da je u pitanju neka neslana šala. Ko bi se njoj, nadao posle petnaest godina pauze? Ipak, još istog dana, Hanka je bila u našoj kući. Bilo je i suza, i smeha, i pesme. Na polasku nam je rekla da će se uskoro vratiti, kako bi povela Boru na lečenje kod jedne lekarke iz Sarajeva, koja je podigla na noge i njenu zaovu nakon što se šlogirala.
Pitam je ja: 'Kako ćemo to izvesti, Hanka? Niti imam pasoš, niti mi imamo te pare'. Ona mi objasni da se ništa ne brinem, jer će Boru lečiti o svom trošku, a srediće i da pređemo granicu bez zadržavanja. Tako je i bilo. Posle dve nedelje je došla svojim kolima po nas i povela nas u Sarajevo. Dva i po meseca smo bili gosti u njenoj kući, a ona lično je Boru svakoga dana vozila na terapije. Ako je morala par dana na put, onda bi tu obavezu prebacivala na kćerku ili sestru. Šta da vam pričam? Ni rođena sestra ne bi učinila u nevolji onoliko koliko je Hanka. Pokazala se kao veliki čovek. Za razliku od mnogih koji bi sasvim sigurno od toga napravili reklamu, ona nije nikome ništa govorila. Ipak, Sarajevo je mali grad i sve se brzo pročuje, a kako su tam uvek voleli Borinu pesmu i cenili ga kao čoveka, mnogi su pohitali da ga obiđu kada su čuli da je doputovao. Zvali su nas i brojni novinari, tako da smo dali i nekoliko intervjua. U Sarajevu je u isto vreme boravio i Željko Samardžić, ali je imao brojne obaveze koje su ga sprečile da nas poseti. Ipak, preko Hanke je poslao 500 maraka za Borino lečenje.
Inače, lekarka zbog koje smo se i zaputili u Sarajevo, zaista je izuzetan stručnjak. Čim je pregledala Boru, pobrojala mu je sve bolesti od kojih je u životu bolovao, čak mu je videla i blagi infarkt koji je imao pre dvadeset godina. Sve u svemu, rekla nam je da smo došli u minut do dvanaest. Toliko mu je bilo kritično stanje. Za vreme boravka u Sarajevu, odradila je prvu od prepisane tri ture, od po 35 terapija. Vidite i sami koliko mu je bolje već nakon prve serije terapija. Preporodio se. Čak se i ugojio", kazuje Ranka dok Bora, mršteći se, dodaje da je sve to bilo vrlo bolno. "Jeste, Boga mi, bolelo je. Baš se namučio. Svako jutro i svako veče je imao vrlo naporne vežbe, ali vredelo je. Potrebno je odraditi još dve ture da bi mu se zdravlje maksimalno poboljšalo. Baš smo se spremali da ponovo pođemo za Sarajevo, ali nam se nije dalo. Par dana pre zakazanog puta, pao je i polomio nogu, a humanitarni koncert koji je trebalo da nam obezbedi novac za put i terapije neslavno je propao. Keba i Nikša iz 'Taš estrade' su sve lepo zamislili i organizovali, ali je podbacio čovek koji je bio zadužen za reklamu. Nigde nije bilo obaveštenja o održavanju koncerta, tako da nimalo ne treba da čudi što je došlo svega dvesta ljudi. Pevači su se, svi do jednog, odazvali pozivu i na tome im beskrajno hvala. Došla je sve samo pevačka elita - Lepa Lukić, Usnija, Radiša Urošević, Ivan Gavrilović, Željko Samardžić. Pevala je i Snežana Đurišić, iako je imala temperaturu skoro od 40 stepeni. Bolje da ne nabrajam ko je sve bio, jer ću nekog sigurno preskočiti, a ne bi bio red. Ma, ići ćemo mi opet u Sarajevo, Bože zdravlja i para", kaže Ranka kao da teši i sebe i muža. Kad smo već kod novca, da kažemo da bračani par Spuzić živi od Kvakine penzije koja iznosi 5.600 dinara." Iako ima pravo na visoku penziju zaslužnog estradnog umetnika, penzija mu je minimalna, pošto su njegovi podaci pogrešno obračunati. Da bi se to ispravilo, treba otići lično za Beograd, a Ranka nema kome da poveri brigu o mužu. "Našao bi se neko da bude uz njega dok sam u Beogradu, ali je on najsigurniji kada sam ja uz njega, kao što sam i ja najsigurnija kada mi je Bora pred očima", poverava nam Ranka, koja je, uzgred rečeno, četvrta Kvakina supruga.
MNOGO JE OČEKIVAO OD SARAJEVA!
"Svi se čude što sam ostala uz Boru kada se teško razboleo, ali šta je drugo trebalo da uradim? Imali smo lep život i lep brak. Puno smo putovali. Ne mogu da se požalim ni na šta za ovih 18 godina zajedničkog života. Pošto nismo imali dece, o Bori sam uvek brinula kao o svom detetu, a tako je i on postupao sa mnom. Na venčanju smo rekli 'U dobru i zlu', i tako je i danas", iskreno će Ranka, dok šalje poljubac svom mužu i moli ga da ustane i pokaže nam da može da hoda, što on odbija odmahivanjem ruke. Iako je nedavno napunio 68. godina života, Bora Spužić deluje vrlo mladoliko. Teška bolest koja mu je ruinirala telo nije ostavila previše traga na njegovom licu ni na kosi, koja je tek blago prošarana sedim vlasima. Na prvi pogled, teško je poverovati da je reč o čoveku koji se bliži sedamdesetoj godini.
"Raduje me što je veliki borac. Ima volju da gura napred, i to je sjajno. Ipak, ponekad je pomalo pesimista. Mnogo je očekivao od puta u Sarajevo. Mislio je da će lekarka zamahnuti čarobnim štapićem i od njega napraviti čoveka kakav je nekada bio, ali sada mu je jasno da to ne može tako. Eto, koliko čujem, i Đorđu Marjanoviću je trebalo sedam godina da se oporavi. Ma, biće i moj Boro dobro, samo polako. Mi ne odustajemo", izgovara nam Ranka na rastanku, a njene reči su najbolji dokaz da nada umire poslednja. Bora Spužić Kvaka nam je blagim stiskom ruke zahvalio na poseti, izgovarajući uz dosta truda, ali ipak razumljivo samo jedno: "Do-vi-đenja".
