LEGENDE NARODNE MUZIKE
na sajtu:
 |
RADOJKA
ŽIVKOVIĆ
|
U prvim poratnim godinama kada pocinje da se razvija estradni zivot sirom Jugoslavije, u isto vreme kada Mija Krnjevac postaje idol harmonikasa na radio-talasima sviraju i deluju na estradi harmonikaski par Radojka i Tine Zivkovic. U godinama pred rat Radojka je kao "cudo od deteta" vec bila poznata u Beogradu, a Tine je pre svoje duetske karijere svirao harmoniku u orkestru Vlastimira Pavlovica CAREVCA. Njihovo raspevano, mekano i nadasve umilno sviranje postaje prepoznatljivo i prihvaceno od najsire publike pa i muzickih strucnjaka. Vise nije bilo sporno to da li je harmonika instrument na kojem se izvanredno uspesno interpretira narodna muzika ! Pedesetih godina se vec moglo reci da pored "Mijinog stila" postoji i "Radojkin stil" sviranja na harmonici. Mozda u tom stilu nema neke izuzetne virtuoznosti toga tipa (kakvo je Mijino sviranje, ili kasnije Petkovicevo sviranje), ali to kako svira Radojka Zivkovic zvuci stvarno - LEPO !
Radojka i Tine Zivkovic se pored svog duetskog nastupanja opredeljuju i specijalizuju za pracenje pevaca na estradi. Formirali su i svoj manji sastav sa ritamskom sekcijom i povremenim ucescem celista, ali sa dominantnom ulogom dueta harmonika.
Tekst preuzet sa sajta: www.accordion.co.yu
|
|
|
Singl ploče
LP ploče
Radojka Živković
srpsko ime zapisano u vremenu
Trostruki kompakt disk je muzicko delo snimljeno u vremenu od 1964. do 1997. godine. Na prvom disku su tradicionalne i komponovane instrumentalne melodije, pesme i kola, snimljene za muzicku produkciju radio Beograda i produkciju gramofonskih ploca. Na drugom i trecem disku su, vecim delom, kompozicije u duhu folklornih melodija, snimljene za produkciju gramofonskih ploca RTS. Sve ove melodije, bilo da su tradicionalnog karaktera ili pak komponovane, nose pecat jednog licnog stila i iskustva, koji prepoznajemo kao muziku Radojke Živković.
Ona je svoju ljubav i znanje preme narodnoj muzici ostavila zavestanje svome narodu, oplemenila mu dusu. Zato ovaj narod ne sme zaboraviti njeno ime.
Harmoniko, ljubavi
Radojka Živković
Set 3 CD
RTS PGP - 2006.
Muzika Radojke Živković
Muzika Radojke Živković je u potpunoj saglasnosti sa tradicionalnom muzikom Srbije. Koristeći folklorne motive vešto ih je transponovala u svoje muzičke zamisli, poštujući narodne lestvice i tonske ukrase do najsitnijih detalja. Sa istančanim ukusom unosila je u melodiju svoju žensku osećajnost, izražavajući je prefinjenim sadržajem motiva, muzičkih fraza i rečenica, te promenom tempa i pulsirajućim ritmovima. Njena muzika nisu samo pevačke i igračke tvorevine, ona je mnogo više. To su čiste, razumljive, čak jednostavne muzičke forme, koje osvajaju lepotom, emocijama, a nadasve svojom prefinjenom stilistikom. Način sviranja je jedinstven, prepoznatljiv i neponovljiv - od elegantne mirnoće do virtuozne izražajnosti, od sete u molskim pasažima do velike ushićenosti i erupcije energije. Lakoća sviranja, povezivanje muzičkih motiva, upotreba bogate ornamentike ostavljaju utisak nevidljive niti koja spaja i vezuje sve te sadržaje u izvor pun lepote, iz koga teče reka emocija i muzičkog nadahnuća. Na njenim koncertima skoro po nekom pravilu, zvuk harmonike nadjačao bi frenetičan aplauz koji se širio i obasjavao radošću nju, Radojku, i one koji su je slušali. Tu je tradicija narodne umetnosti razbuktala iskre davnih tonova koji su u tom trenu nosili poruku nasleđa i zaveštanja naše muzičke prošlosti.
Prikazati komponovanje i stil sviranja Radojke Živković zahteva sagledavanje nekih važnih sadržaja tradicionalne muzičke kulture. O našoj folklornoj muzici dosta se pisalo. Glavna tema rasprave bile su lestvice, odnosno tonalne osnove, koje su suština narodne muzike. Poznata imena naše muzičke prošlosti, a i mnogi strani teoretičari, pokušali su da našu folklornu muziku prikažu kroz teoriju zapadne muzičke prakse. To je bio svakako interesantan pristup, ali prilično komplikovan i neadekvatan. Miodrag Vasiljević znameniti srpski etnomuzikolog, prvi je krenuo u rasvetljavanje ovog problema i došao do zaključka da srpska narodna muzika, i šire, tradicionalna muzika Balkana, ima svoje osobenosti i trebalo bi je posmatrati kao poseban vid muzičkog izražavanja naroda koji je stvara i živi na ovim prostorima. Proučavajući na hiljade zapisa koje je sakupio i zabeležio u svojim knjigama (Kosovo i Metohija, Makedonija, Sandžak, Crna Gora i dr.), došao je do zaključka da je iz prakse stvaranja i izvođenja narodne muzike, proistekao karakterističan tonski niz (opšti koligacioni ambitus) u kojem su nastale različite folklorne lestvice, pa otuda specifičan kolorit narodnih melodija.Poštujući veliko delo svoga profesora, a kao iskreni zaljubljenik i izvođač naše narodne muzike, nastavio sam njegovu misao i došao do novih interesantnih podataka i zaključaka. Naša tradicionalna muzika, iako je primila uticaje zapadne i istočne muzičke kulture, u samoj suštini je autohtona jer je nastala na narodnom pevanju i sviranju, sa pravilima koje je narod vekovima stvarao. Ako raščlanimo tonski niz koji je proistekao iz ove muzičke prakse, saznaćemo da je sastavljen od više istovetnih trihorda.
Ovaj trihord sam nazvao trijest, a čine ga tri tona u nizu, sa razmakom stepena i polustepena, u intervalu male terce. Trijest je osnovni gradivni materijal melodije i to je nukleus, genetski kod našeg tradicionalnog muzičkog osećanja i mišljenja. Ređanjem više trijesta, naviše ili naniže sa razmakom celog stepena između njih, dobićemo organizaciju zvučnog prostiranja - trijestni niz. Muzička praksa je pokazala da prvi ton trijesta (obeležen celom notom) pokazuje stabilnost i skoro se nikad ne menja, dok su drugi i treći ton (obeleženi četvrtinom note, bez crte)podložni promenama - alteracijama irealteracijama.
Sa pojavom instrumenata fabričke proizvodnje, u dvadesetom veku, ambitus folklornih melodija se proširio, a trijestni niz dobio mnogo veću ekspresivnost, naročito u instrumentalnim kompozicijama - kolima. Tako, kada bismo napravili rezime ovog teorijskog izlaganja, koje je isključivo zasnovano na praksi narodnog pevanja i sviranja, mogli bismo da zaključimo da trijestni niz čini jedan široki spektar tonova, koji se nižu u nekom specifičnom dijatonsko - hromatskom prostiranju, sa svojim zakonima i pravilima. Otuda su i nastali problemi, i nedoumice, kod onih teoretičara koji su ovaj muzički sistem pokušali da objasne zapadnom muzičkom praksom. Trijestni niz je u svome nastanku verovatno bio ograničen na svoj nukleus (trijest), na šta ukazuju i danas mnoge narodne melodije, da bi sa pojavom fabričkih instrumenata i "narodnih" orkestara prerastao u komplikovaniji tonski niz sa većim opsegom i tonskim mogućnostima. Iz trijestnog niza (po Vasiljeviću - opšti koligacioni ambitus) nastale su mnoge intere-santne lestvice našeg ali i balkanskog muzičkog folklora. Kod nas su svakako najpoznatije: kvintni dur, kvintni moldur, orijentalni kvintni dur i tercni dur (M. Vasiljević).
Kola Radojke Živković skoro su u celini nastala po ugledu na lestvice našeg muzičkog folklora i ona su pravi primer narodne muzičke prakse. Njeni motivi, fraze i muzičke rečenice kao da su nastavak muzike anonimnih stvaralaca. Oslanjajući se na folklorno izražavanje, stvorila je svoja kola, sa većim opsegom, novim motivima i originalnom ornamentikom.
U ova tri muzička primera jasno se uočava trijestni tonski niz i lestvice koje su proizašle iz njega. Drugi i treći primer nose još jednu osobenost. Početne muzičke rečenice ova dva kola skoro su iste melodijski, a po lestvičnom nizu različite - Slobodanovo kolo - kvintni moldur dok Župsko kolo - orijentalni kvintni dur. To samo ukazuje na snagu kompozitorovog talenta, mašte i transformacije; koristeći, instinktivno (kao uostalom i svi narodni izvoćači) mogućnosti trijestnog niza.
Radojka Živković je vrlo često u jednom kolu upotrebila nekoliko različitih lestvica, dajući kompoziciji poseban kolorit i dopadljivost. Kolo iz Srbije (poznato i kao Savino kolo), po kome su slavljeni Radojka i Sava Jeremić, frulaš, pokazuje nam ovu osobenost. Harmonikaški uvod zvuči u orijentalnom kvintnom duru, dok je frulaški deo kola kvintni dur.
Ovakvih primera ima puno - Radojkino kolo (kombinacija orijentalnog i kvintnog dura), Harmonikaško kolo (orijentalni, kvintni, i kvintni moldur), Tinetovokolo - 1 (kvintni i orijentalni dur i kvintni moldur) itd.
Kao što se vidi, svojim hromatskim promenama (alteracijama i realteracijama drugog i trećeg stupnja trijesta), trijestni tonski niz pružio je velike mogućnosti kompozitoru da izrazi svoje ideje i iskaže umeće.
Posebnu pažnju u sviranju i komponovanju kola, Radojka Živković je posvetila ornamentici, koju narod zove raznim imenima:" ukrasi"," trileri" "predudari", "cveće", i ko zna još kako. Ustvari, ukrasi su suština njenog stila, koji melodiji daju pokretljivost, transparentnost i lepotu. Po načinu upotrebe ornamentike, njen stil je uvek bio prepoznatljiv. Evo nekih melodijskih ukrasa koje možemo naći u njenom izvođenju, a u transkripciji Koste Mitrovića, jedinog zapisivača njenih kola ("12 popularnih kola iz Srbije Radojke Živković")
Nacionalni romantizam, koji se pojavio širom balkanskih zemalja sredinom devetnaestog veka imao je uticaj i na našem prostoru. Sa nastankom pesama "u duhu narodnog stvaralaštva" (krajem devetnaestog veka) seosko i građansko društvo dobilo je zamenu za "sirovi" folklor. Ustvari, to je bio samo nastavak narodne tradicije u "novim uslovima". Tako su nastale mnoge uspele pesme, čije autore znamo, a koje se danas izvode kao tradicionalna muzika. Gradske pesme i "nove seoske" nisu ništa drugo već nastavak stare muzičke tradicije. Ove melodije su opstale zahvaljujući svojim starim uzorima, koje su nasledile i nadgradile. Odnosno, one su produžile svoj vek trajanja jer nisu promenile tonski niz i tonalnu osnovu (lestvice). Vreme je pokazalo da pesme, sa ovim osobinama, i danas žive kao najlepši biseri nacionalne muzičke kulture.
Pesme Radojke Živković komponovane su baš po ovom principu, pa otuda njihova dopadljivost i popularnost u narodu. Svaku pesmu je gradila oslanjajući se na lestvične strukture koje su u određenim geografskim područjima bile dominantne, pa su tako nastale pesme "šumadijskog", "bosanskog", "vojvođanskog", "varoškog" ili "vlaškog"tipa. Ima i pesama tipa "romansi", koje su komponovane u savremenom duru i molu, mada po karakteru izvođenja, a naročito po ornamentici, više pripadaju našim prostorima. Objašnjenje za ovo nalazimo u trijestnom tonskom nizu, koji je zbog svoje hromatske strukture adaptivan za veliki broj lestvica (u njemu egzistira i dur i mol). Radojka Živković je talentom i muzičkom praksom, koju je nasledila od svoga oca, uspela da narodnoj melodiji udahne nov impuls i sadržaj. Od šesnaest pesama koje nalazimo u ovom izdanju, jedanaest je komponovano po uzoru na folklorne lestvice, dok je ostalih pet zasnovano na savremenoj dur i mol skali. Kada je reč o folklornim lestvicama, neke melodije su nastale korišćenjem jednog modusa, kao pesme: "U nedelju koja dođe", i "Sa mnom zapevajte" (kvintni dur), "Kujundžija besjedio" (orijentalni dur) ili "Rastanak", "Lepa Mara" i "Nazdravimo prijatelji" (tercni dur, varoškog tipa). Ali ima i pesama u kojima su korišćene dve pa i više lestvica, koje se prepliću i melodiji daju poseban kolorit i osobenost, kao pesme "Selo zove, oj" (orijentalni i kvintni dur, kvintni moldur), te pesma "Svaka majka koja ćerku ima" (orijentalni dur, kvintni dur i kvintni moldur).
Pesme Radojke Živković su po obliku uglavnom trodelna muzička forma (ABC): instrumentalni uvod ("foršpil"), melodija ("vers") i melodijski refren. To je princip koji je savremena muzička, "narodna", praksa usvojila (sredinom dvadesetog veka) te otuda ovu umetnicu možemo smatrati jednim od začetnika novog folklornog muzičkog izraza.
Stil sviranja Radojke Živković bio je jasan i jedinstven. Njeno sviranje harmonike nosi tajnu u rasporedu tonova, koji nemaju nikakve sličnosti sa rasporedom današnjih "dugmetara" (harmonike "bečke škole"). Naime, još kao dete ona je navikla na trorednu harmoniku (verovatno ruska tvorevina) koju je dobila od oca, i do kraja života je svirala po tom sistemu. Za nju su svojevremeno italijanske fabrike "Dallape" i "Guerinni" napravile posebne harmonike, po njenom prstoredu, sa pet redova, ali je ona i dalje svirala na tri. Pri sviranju je koristila četiri prsta desne ruke (bez palca). Levom rukom je bila u stanju da na basovima svira čak i kolo.
Ovom prilikom treba pomenuti njenog supruga Milutina - Tineta Živkovića, koji je svirao klasičnu harmoniku dugmetaru i izvanredno se uklapao kao "drugi glas"; tek toliko "da bude tu". Njegovo sviranje, "kašnjenje", uticalo je u velikoj meri ostvarivanju stila, jer je tehnikom "dopune" davao posebnu dimenziju interpretaciji. Ima snimaka gde je Radojka sama sebi svirala drugi glas (sinhronizacija) ali to nije bilo isto kao kad su njih dvoje muzicirali. Dinamika i osećaj vremena (ritam), za Radojku i Tineta, bila je vrlo važna komponenta u isticanju zajedništva i senzibiliteta. Nagli usponi i padovi tempa i dinamike davali su utisak promene prostora i ekspanziju energije. Zatim, znalačka upotreba registara doprinosila je osećanju kolorita i doživljaju prostornosti. Sve u svemu, oni su bili uigran i savršen duet.
Šta je u stvari stil Radojke Živković? Možda raspored tonova na harmonici ili njena senzibilnost, možda predivna ornamentika i ogromna energija koju je posedovala. Ko bi to znao? Ta tajna, koju ne možemo rešiti, ostala je u njenoj duši.
O harmonici.
A kad umrem plači tiho. Žali za mnom, žali ti.
Tvoju tugu samo želim: harmoniko, ljubavi.
Autor:
Dimitrije Mikan Obradovic
etnomuzikolog
Preuzeto sa:
Harmoniko, ljubavi; Radojka Živković
Set 3 CD, RTS PGP - 2006.
RADOJKA ŽIVKOVIĆ
1923 - 2002
Radojka Živković, kćerka Tihomira Tomića, rodila se 1923. godine u selu Globoderu, pored grada Kruševca. Tika ''Globoderac'', poznati svirač i učitelj harmonike, nije želeo da mu dete svira – ''bavi se muškim poslovima'' – kako je govorio, mada je devojčica pokazivala izuzetnu sklonost prema muzici. Ali sudbina ide drugim tokom. Marta meseca 1932. godine Politika na sedmoj strani donosi: ''Juče posle podne u dupke punoj dvorani hotela Union... priređena je utakmica na kojoj je učestvovalo dvadeset šest harmonikaša, uglavnom iz Srbije i Vojvodine... Glavni aplauz je požnjela izvan konkursa osmogodišnja Radojka Tomić''. I eto, to je verovatno bio prvi umetnički korak male ''harmonikašice'' koji će joj otvoriti put ka blistavoj karijeri u srcima mnogih ljudi širom Kraljevine Jugoslavije. Ubrzo, Radio Beograd je angažuje u emisijama narodne muzike, a posle rata postaje istaknuti solista ove kuće. Do kraja života ostaće na programima Radio i Televizije Beograd, čvrsto vezana dušom i telom za ovu instituciju. Poslednji snimak realizovan je 1997. godine u Studiju 6. Radio Beograda. Brojne su njene nagrade i priznanja: Langolen – Engleska, prvo mesto u grupi za narodnu muziku (1954), dokumentarni muzički film ''Radojka'', snimljen za Unesko (1956), nacionalna muzička nagrada ''Carevac'' (1966), više puta osvojen ''Zlatni mikrofon'' kao i prvo mesto na učešću u konkursu ''Talenti sveta'' održanom u Americi.
Radojka se pamti kao veliki narodni umetnik, zaljubljenik u harmoniku i muziku. Srpskom narodu je podarila prelepa kola i pesme. Njen način stvaranja i muzičko mišljenje toliko je blisko tradicionalnoj melodiji da se skoro od nje i ne razlikuje. Narod je njenu muziku prihvatio kao svoju, a to je nešto najlepše što se jednom stvaraocu može dogoditi. Ona je svoje kompozicije gradila po modelu folklornih melodija – seoskog ili gradskog tipa, srbijanskog, vojvođanskog ili bosanskog melosa, pa zato i ta ogromna snaga tradicionalnog u njenoj muzici.
Upoznavši vrlo rano Carevca, violinistu i legendu naše narodne muzike, mlada harmonikašica pod njegovim uticajem stvara svoj način sviranja, gradi estetiku i izgrađuje stil. Jednostavnost i savršenost, koju ćemo osetiti u slušanju njenih kola, dopiru do nas kao veliki dar Tvorca. Gradeći vrlo pažljivo i sa puno ljubavi svaku muzičku frazu ili rečenicu, ova žena stvorila je prava umetnička dela. Njena kola odišu čistotom, prozračnošću, a nadasve elegancijom, odmerenom melodijom i filigranskom ornamentikom. Ženska suptilna osećajnost stvorila je snažna, muška kola, koja se igraju punom nogom.
Za njom je ostalo puno snimljenih traka i ploča. Održala je na hiljade koncerata. Njena muzika slušana je rado na mnogim radio stanicama širom sveta... Ali, to su bila samo spoljna obeležja ove ličnosti. Ono suštinsko, nemerljivo, jeste dar koji nam je ostavila: kola i pesme, bogatstvo naše sadašnje nacionalne muzičke kulture. Radojka, kći i učenica Tihomira Tomića, osetila je muzički treptaj svoje Šumadije i prenela ih u nasleđe onima koji su za njom došli. Danas je po ugledu na njen način sviranja stasala jedna vrsna generacija muzičara, harmonikaša, koji iskazuju sebe u novim muzičkim folklornim formama i oblicima.
Ona je svoju ljubav i znanje prema narodnoj muzici ostavila u zaveštanje svome narodu, oplemenila mu dušu...
Zato ovaj narod ne sme zaboraviti njeno ime.
Preuzeto sa sajta: http://horizontstopa.blogspot.com/2010/01/nepoznate-zene_10.html
