Tužna sudbina pevača tužnih pesama bore Sužić Kvake

Nedeljnk ILUSTROVANA POLITIKA br.2131 od 20.11.1999.

Tužna sudbina pevača tužnih pesama bore Sužić Kvake

SUDBINA SE POIGRALA SA MNOM

Punio je kafane i koncertne dvorane. Pripisivali su mu šund, oporezivali ploče, a on je vazda bio među prvima na top listama. I tako sve do 16. juna 1997. godine. Evo šta mu se dogodilo tada i evo kako je sada.

Desimir MILENKOVIĆ

          Život je pretekao pesmu. A onda mu se stih iz jedne od tih pesama pretočio u život: "Sudbina se poigrala samnom..." Zacrnila se životna jesen Bore Spužića Kvake. Okrenuo mu se život na tumbe. Dogodilo se nešto najstrašnije što jednom pevaču može da se dogodi. Zanemeo je, ostao bez glasa, ne može više da peva. Nesreća jednaka omoj kao kad pilot ostane bez vida.

          Poznatom pevaču, zbog čijih su tužnih pesama ljudi plakali, desna strana tela je gotovo sasvim oduzeta. Čemerna posledica preživljavanja moždanog udara. U noći između 16. i 17. juna 1997. godine. nažalost, nesteća, kažu, nikad ne ide sama. U utorak, 9. februara 1999. godine, 65-godišnja legenda naše narodne muzike slomio je levu nogu. Onu istu koju je još kao dete lomio i zbog koje je posle celog života pomalo hramao.

          Trnovita životna staza
          Kvaka nas je dočekao s osmehom i s tugom u očima. - Ja sam tek sad srećan! Tako da napišete: Bora Spužić Kvaka je posle svega izuzetno srećan čovek...   Reči je izgovorio na slogove. drugačije ga ne bismo razumeli. Tečko govori, ali bolje nego ranije. Logoped mu je mnogo pomogao. Fiziaterapeut takođe. Stručnjaci u belim mantilima vraćajumu govor i hod. Uvode ga u život. Zajedno sa četvrtom suprugom Rankom.
          Ranki za ljubav u dnevnoj sobi prizemne kućice u centru Požarevca (Lole Ribara 17) pušta "Pesme koje večno ostaju". Ovako je inače osamnaest Kvakinih pesama naslovio njegov prijatelj Kemiš na upravo izdatom kompakt disku. "Ako, draga, sretneš majku moju", "Gde si sada, kako ti je", "Na rastanku", "Pođimo u krčmu staru", "Zdravo, zdravo, imenjače mali", "Lepotica i sirotan". . .
          Ovo su samo neke od onih zaista nezaboravnih pesama koje su nekadašnjeg siromaška, a potom dugogodišnjeg kafanskog pevača Boru Spužića Kvaku uznele među najveće i najsjajnije zvezde na estradnom nebu. Kemiš i Zorica Brunclik su ih pretočili na kompakt disk sa gramofonskih ploča i kaseta. Drugačije nije bilo moguće.
          Bori je bolest oduzela glas, ali nije i mnogobrojne poklonike njegovih setnih stihova i melodija, pa su najodaniji Zorica i Kemiš ovako sačuvali Kvaku od zaborava. Za buduće generacije. Sadašnje ga pamte, njegove se ploče vrte na mnogim našim radio stanicama.
          Zaista, kroz mnoge je scile i haribde Borivoje Bora Spužić postao umetnik Kvaka. Trnovite su, mučne i duge bile staze na njegovom putu do slave. Na svet je došao 1934. godine kao peto po redu dete Olge i Todora Spužića iz Orahovca na Kosovu. Rastao je uz zvuke očeve pohabane turske harmonike. Onda je došao rat i svi su u kući zaplakali. U strahu od Šiptara, Todor je sve prodao i sa ženom i decom se preselio u Ćićevac kod Stalaća. Pred kraj rata tu je Bora i zaradio zapalenje očiju. Čmičci su mu kao pečurke nicali, pa je po nalogu lekara godinu dana morao da živi u mračnoj sobi. Vid je sačuvao, ali su mu oči do dana današnjeg ostale takve kao da plače.
          Posle je, igrajući se sa decom pored Morave, oponašao nemačkog padobranca i išćašio kuk na levoj nozi prilikom skoka sa oraha. Tako je u siritinji postao i bogalj. Lekari nisu mogli da garantuju da će složenu operaciju moći da preživi i otac Todor je odbio da potpiše da mu miljenik legne na operacioni sto.
          Slede zatim potucanja porodice Spužić po Srbiji. Na kraju su se skrasili u Požarvcu. Očeva izanđala harmonika postala mu je posestrima, a posle osmog osnovne i hraniteljica. Svirao je na igrankama, zarađivao je poneku crkavicu. Potom se pridružio orkestru Srednjotehničke škole u obližnjem Kostolcu. Nikakva harmonika, ali Bora ima zlatne prste. Bora Fakin. Tako su ga zvali, a tek ga je kasnije časovničar iz susedstva preimenovao u Kvaku. Malo ponižavajuće, ali šta je to skromnog sirotana još moglo da unizi?! Više ga je bolelo što nikako da ga zaposle kao magacionera ili noćnog čuvara. Samo su mu obećavali. U išćekivanju nekog takvog posla on je i proveo tri godine u Kostolcu. I još bi ...
          Ali, stariji harmonikaš iz orkestra je naprasno umro. Hodajući za kovčegom, Bora je ridao. Gubitak starijeg druga doživeo je kao ličnu nesreću. Ona mu se ubrzo premetnula u sreću. Na njegovim ramenima se našla pokojnikova dugmetara. Prigrlio ju je kao da je škrinja puna zlata. I sa njom je odmah pokucao na vrata KUD-a "Abrašević" u Požarevcu.

          Kafane su rodile legendu
          Primili su ga, pa se još većim žarom posvetio harmonici i pesmi. A onda, jedne večeri, orkestru u kafani "Sindikat" nedostajao je harmonikaš. Jednostavno, čovek nije došao. Kvaka se tu slučajno našao, pa su ga zamolili da uskoči u orkestar. Uz tremu je izašao na podijum. Onda se razlegla pesma iz njegovog zavičaja "Ječam žela Kosovka devojka". Gosti su ga nagradili aplauzom. Direktor velikogradištanskog hotela pozivom da zabavlja njegove goste. Bilo je to 1958. godine. I to je bila prva godina jedanaestogodišnjeg života Bore Spužića Kvake u kafanama.
          Često je u zadimljenim krčmama ostajao i do devet ujutro. U hotelskim restoranima takođe. Širom Srbije i ondašnje Jugoslavije. Posle njegovih oslazaka na počinak čistačice su lopatama iznosile srču. Kvaka je pesmom dirao u dušu gosiju. Ljudi su pili i plakali. Oni odista, a Kvaka samo u pesmi. Sentimentalnoj, tužnoj. Ono što su gosti u duši osećali, Bora je iskazivao u pesmi. Tužnu baš kao što su i njegove oči.
          Kafana je rađala legendu. Legenda ubrzo ploče koje su preplavile zemju i svet. Naši ljudi su ih nosili u tuđinu. Na sve kontinente. "Na rastanku", "Dođi ublaži bol" i još dve na singl-ploči prodate su u tiražu od 400.000 primeraka. Ljudi su u redovima čekali da je kupe. Kvaka je slegao ramenima. Bio je ravnodušan. Slava ga nije opila mada je punio kafane i koncertne dvorane.
          Kvaka je praznio dušu. Podcenjivao je sebe, skromno je svoj talenat unovčavao. Ali, para je, svejedno, pristizala. Nije se i gomilala. Trošio je bez milosti. Život boema. Živeo je za pesmu. I za žene. Imao je mnogo ljubavnica. Nije ih osvajao. Jurile su devojke i žene njega. Bio je izuzetno popularan.
          Početkom osmdesetih iza njega su bila tri braka (posrećili su mu se sa dve ćerke i troje unučadi). I opet, po ko zna koji put, duže gostovanje u Sarajevu. Ali, to je već priča njegove sadašnje supruge, četvrte žene, 42-godišnje Ranke.

          Lepo do crnog ponedeljka
          - Moja majka je obožavala njegove pesme - priča ona. - Ja i moje drugarice takođe. U meni je bila ne izreciva želja da i lično upoznam čuvenog pevača. Pokazalo se da je to vema jednostavno. Kvaka se odazvao molbi i prišao za naš sto. Tada sam i shvatila koliko je on običan čovek. Sledećih večeri i više. Nas dvoje smo počeli da se družimo. Ovo "družimo" naglašavam. Nije to bila nikakva ljubav na prvi pogled. Njemu je, ubrzo se pokazalo, trebalo neko rame za plakanje. Otvorio je dušu. Iz večeri u veče mi je pričao o svom detinjstvu, nevoljama, muci, propalim brakovima i ljubavima. Počela sam da ga sažaljevam. I volim. Zaljubio se i on.
          Majka se zgranula kad je shvatila da će njena ćerka Ranka da se uda za 23 godine starijeg čoveka. Pokušala je da je odvrati. Nije vredelo. Ranka je ostavila Sarajevo, i posao u njemu, sve. U Kvaki je našla čoveka svog života i njihov medeni mesec se rastegao na "deset medenih godine". Po zemlji i svetu. Od hotela do hotela, od kontinenta na kontinent. I još bi. Ali, došla je ona zlosrećna 1991. Rat u Bosni. Ranka se skrasila pod skromnim krovom Borine kuće u Požarevcu. Nikud joj se više nije išlo. Bora je nastavio da luta po zemlji i svetu. Na krilima pesme.
          Punio je dvorane i kafane. Nalikovao je na staro vino. Što su mu godine više odmicale, postajao je sve bolji i popularniji. Priče o šund pesmama postale su smešne i onima koji su ih takvim proglasili. Potrla ih je istina, a Srbija je tek kasnije počela da se guši u šundu. I traje to. Ali, nije naša tema. Mi pričamo o priznatom umetniku. Tačnije slušamo Rankinu priču.
          - Eh! - otima joj se dubok uzdah. - Sve je bilo izuzetno lepo do onog crnog ponedeljka, 16. juna 1997. godine. Bora se u subotu vratio iz Novog Pazara. Tamo je pevao. U nedelju se odmarao, a u ponedeljak smo sedeli ovde ispred kuće. Bilo je teško vreme, toplo, omorina. Hteo je kolima u grad. Kao da sam nešto predosećala i predložila sam mu da ne ide. Poslušao me je i posle pošao u kuću. On, inače, retko pije i malo pije, ali tada se kao piajn zateturao. Odmah sam shvatila da nešto nije u redu i pozvala sam našu prijateljicu doktorku Nenu Janković. Pregledala ga je i kazala da mora odmah u bolnicu.
          Tako je počela Borina drama. Nastavljena je u požarevačkoj bolnici. Medicinari su bili u štrajku i bez lekova. Na prijem je čekao dva sata. Dok je čekao, počeo je da zapliće jezikom. Ranka je odahnula kada je u privatnim apotekama konačno našla neophodne lekove. Sutradan ujutru zaprepastila se: medicinske sestre mu ih nisu dale.
          - Neka im je na savesti - kaže Ranka. - I onom lekaru koji ga je primio. Kod Bore je bio moždani udar, ali to njih kao da se nije ticalo...
          - Da - potvrđuje razvlačeći reči poznati pevač - ja sam se zbog te nebrige u toku noći u bolnici šlogirao.
          - Ujurtu je - nastavlja Ranka - došao drugi lekar dr Milošević. Naložio je da Bora mora odah u Klinički centar u Beograd. Za tamo je već trebala nekakva veza i nju nam je neverovatnom brzinom obezbedio Dragan Kojić Keba.

          Samo Zorica i Kemiš dolaze
          U Kliničkom centru u Beogradu Kvaka je proveo dvadeset dana. Beogradski lekari su učinili što su najviše mogli. Zorica Brunclik, kojoj je Kvaka pomogao na početku karijere, gotovo svakodnevno je bila kraj njegove bolesničke postelje. Posle je teški bolesnik poslat u Slankamen na rehabilitaciju. Ostao je tamo samo trinaest dana. Bio je uporan da se vrati u svoj Požarevac i Ranka je tu želju morala da mu usliši. Ali, nije prestala da se za Boru bori. U kuću su iz dana u dan dolazili fiziaterapeut i logoped. Sama je preuzela ulogu medicinske sestre.
          - Na žalost, posle onog crnog ponedeljka, došao je i crni utorak. Devetog februara ove godine moj Bora je imao i epi napad. Tada je slomio levu nogu. Onu istu na kojij je iščašio kuk kada je imao samo sedam godina. Ali, dobro, i to smo sredili, krenulo je na bolje. I sve ide nabolje. Bora je u lečenju malte ne vojnički disciplinovan i ja se nadam, ja verujen da će doćidan kada će on sasvim da se oporavi... Mnogima je to uspelo, i Đorđu Marjanoviću, na primer.
          - Onda opet mikrofon, pa ...
          Zavaljen na trosedu Kvaka odmahuje levom rukom. Nikad više! Posle nam Ranka to objašnjava:
          - Napevao se i naputovao. Ali, i namučio. Znam, videla sam, izuzetno je naporan život estradnog umetnika. Ali, drugi su taj napor bar dobro unovčili, stekli ušteđevinu, osigurali se za starost i eventualnu bolest. Bora nije. I sad živimo od njegove penzije koja je 925,68 dinara. Ja za njegovu negu dobijam 677,77 dinara i to je sve, a samo zbog toga što nije u Beogradu penzionisan kao estradni umetnik već ovde u Požarevcu kao običan muzičar. A on običan ipak nije bio.
          - Obožavaoci ga nisu zaboravili. A koleginice i kolege?
          - Samo nam Zorica i Kemiš redovno dolaze. Ostali su se u početku interesovali, neki su poslali i manje novčane priloge uz pozdrave i to je sve.

NAZAD