Od  8. do 10. juna 2000. u dnevnom listu BLIC
feljton o Bori Spuzic Kvaki  

 "TANDEM JAČI OD ŽIVOTA"

Reporter BLIC-a, Simonida Milojković, 
posetila je dom Ranke i Bore Spužic Kvake

Reporter „Blica" u domu Ranke i Bore Spužića Kvake: Tandem jači od života (1)

Lepota utihnule pesme

Bio je nezamislivo omiljen. I kod kolega i kod publike. Važio je za najvećeg boema u istoriji ovdašnje narodne muzike. Uz njegove pesme mnoge lične drame bivale su lakšim. Pevao je samo ono što je proizilazilo iz njega samog. Otuda i „paradoks": isceljivao je pevajući o tugi, nesrećnim ljubavima...

Pre tri godine doživeo je nesreću usled moždanog udara desna strana i moć govora su mu oduzeti. Mnogi koje je u životu svojom dobrotom zadužio danas su ga zaboravili.

Ipak, priča koju ćete u nastavcima pročitati nije tužna. Govori o volji i snazi ljubavi. I o radosti zbog onoga (graniči se sa neverovatnim) što su Ranka i Bora postigli u borbi protiv teške bolesti.

Njihov dom u Požarevcu jeste mesto velike pobede. I trebalo bi da ostane upamćeno barem kao Kvakine najlepše pesme.

Ako ste jednom čuli, sledeći put ćete sigurno prepoznati taj pomalo promukli, nekako opori, i baš zbog toga glas koji se pamti. Kad peva on plače, smeje se, tužan je ili se pomalo šali, zavisi od pesme. Jer on peva srcem. I publika je osetila da Bora Spužić Kvaka peva srcem. To je razlog što već više od decenije uspešno odoleva prolaznim ljubimcima i zvezdama narodne muzike... U njegovim pesmama govori se o zaboravljenim majkama, neuzvraćenoj ljubavi, napuštenoj deci, dalekoj domovini… Mnoge su tužne…'',piše u jednom novinskom tekstu iz '78. godine. I pride:

''Berza popularnosti dežurni Kvaka'', ''Bora pobedio Safeta'', ''Rodila se zvezda'', ''Opasnost se zove: Bora Kvaka'', ''Vrtoglavi uspeh kafanskog pevača'', ''Pesme za vašu dušu'', ''Na top-listama prvi Bora'',''Zašto plače Kvaka?'',''Inspiracija zvana žena'', ''Kvaka najtraženiji u željama slušalaca''…samo su neki od naslova mnogobrojnih intervjua, članaka, i feljtona o zvezdi narodne muzike sedamdesetih Bori Spužiću Kvaki.

Mutnog pogleda (zbog očne bolesti), kraće noge (posledica pada u sedmoj godini) bio je pomalo nalik i „jurodivu", prosto obeležen i predodređen za veliku umetničku i životnu priču. Bio je melem. I odušak. Za tužna srca i bolne ljubavi.

Siromašni obogaljeni dečak, samouki harmonikaš i pevač snimio je 23 male i 16 velikih ploča i postao velika zvezda. Palio je i žario kako se već popularnost definiše ustaljenim rečnikom estradnih novinara po celoj bivšoj Jugoslaviji. Svoju tugu pesmom je pretakao u tuđu utehu, svoj bol u radost drugih. Živeo je od pesme i za pesmu. Više od televizijskih kamera i reflektora koncertnih dvorana voleo je kafanski dim, kontakt sa ljudima, u sevdahu razbijene čaše, zoru dočekanu za kafanskim stolom… Usamljenost, čežnju i tugu; život sa svim onim što sobom nosi, upoznao je na samom izvorištu u kafani.

U jednom intervjuu iz osamdesetih kaže: ''Ja sam čovek sa dva fakulteta. Oba sam stekao u kafani. Diplomirao sam psihologiju i muzičku akademiju. Prvu diplomu čuvam u srcu i očima, a onu drugu u glasu. Tako ne može niko da mi ih ukrade".

Najbolje se osećao među našim ljudima u inostranstvu, gde im je pesmom lečio nostalgiju. I sam prepun sete, dobro je osećao svačiju tugu. Otuda, u njegovim pesmama ima mnogo autobiografskog, a jednom je i izjavio: ''Ja moram da budem nesrećan. Moje pesme su tužne jer ih pevam iz srca. I šta će se dogoditi kad jednom postanem srećan i vedar?!''

Čak iako niste redovni posetilac kafana i ljubitelj narodne muzike, niste mogli a da ne čujete: ''Pođimo u krčmu staru gde ciganin stari svira, da uz zvuke violine nađem srcu mira'', ''Lepotica i sirotan'', ''Navali se Šar-planina'', ''Kaži sinu da i ja postojim'', ''Još ne sviće rujna zora'', ''Ej puče puška'',''Nikom o tebi ne mogu da pričam, niko za tebe ne sme da zna, stojim na uglu prosjaku sličan, ljubavi željan u noći bez sna…''

''Skenderiju može da napuni samo Bata Kvale'', rekao je i Zdravko Čolić jednom prilikom.

 

Oči sanjara

Listamo mnogobrojne novinske tekstove o Kvaki. U jednom iz sedamdesetih godina piše i ovo: ''Mnogi misle da je stalno pijan, iako ne pije. Na jednom festivalu, kad su drugi pevači dobijali bukete cveća, on je dobio flašu pića.

To je zbog mojih očiju. Za me u mom selu kažu da sam ćorav, a u gradu se to kaže modernije: „Kvaka ima oči sanjara.''

 

Zavodnik

Ranka, četvrta Kvakina žena, sa osmehom priča o mukama sa njegovim obožavateljkama: ''Bio je moj Bora veliki zavodnik! Sećam se, sedimo mi jednom u restoranu, kad Bora ode u toalet i nema ga dugo. Izlazi posle sat vremena raspojasan, izgužvane košulje umazane karminom.

Drugi put, ode Bora u Australiju da peva, zove me odande i kaže: ''Ranka ja sam se verio!'' Šta si uradio crni Boro?! Kaže:''Verio sam se.'' Ma, daću ti ja veridbu! Dolazi ovamo brzo, da ti ja ne dođem tamo!''
(Nastaviće se)

Simonida Milojković

Reporter „Blica" u domu Ranke i Bore Spužića Kvake: Tandem jači od života (2)

Zaboravljen od kolega

O njegovom boemstvu, druženjima u kafani uz čašicu, mnogobrojnim ljubavnim avanturama, velikim parama koje je trošio na prijatelje i one koji su se bar tako predstavljali, decenijama su kolale priče.

A gde je Kvaka danas?

Baš kao u njegovoj pesmi ''Život piše romane'', pre tri godine, usled moždanog udara oduzeta mu je cela desna strana, motorika i govor.

Nakon dugog traženja Kvakinog broja telefona, a zvali smo mnoge pevače, njegove kolege, Udruženje estradnih umetnika, (izgleda da su ga mnogi zaboravili), tek preko službe 988 u Požarevcu uspeli smo da stupimo u kontakt s njim.

Očekivali smo susret sa nepokretnim čovekom, ugasle duše... Veoma smo se iznenadili onim što smo zatekli u prizemnoj kućici u Požarevcu.

Kvaka sedi u bašti, u društvu supruge Ranke, kćeri Svetlane iz prvog braka i unuke Ana-Marije. Raduje se gostima, dobro je raspoložen, obrijan, čist i uredan. U znak pozdrava polako diže i pruža nam desnu ruku. Stisak.

''Bravo, ljubavi moja! Vidite li kako pomera desnu ruku?! Sunce moje, još samo malo pa ćeš ti meni uskoro opet sam na noge!'', bodri ga supruga. Bora se ponosno osmehuje. Uspeo je da uz veliku volju, ljubav i podršku svoje Ranke delimično povrati desnu stranu.

''Najteže je bilo prvih šest meseci nakon šloga. Bio je potpuno nem, nepokretan i vezan za krevet, ali smo uz pomoć svakodnevnih vežbi uspeli da ga malo povratimo i nekako dignemo na noge. Taman je krenulo nabolje, a onda je dobio epi-napad, pao i polomio baš onu, kraću levu nogu'', sa uzdahom se priseća Ranka.

''Sve je bolje… Sve je bolje i bolje. Još samo malo…'', uz veliki napor, nerazgovetno, kaže nam Kvaka.

A od čega živi sada?

''Evo vidite, radio je 40 godina, 12 godina bio je ekskluzivac PGP-a, a ima penziju samo 2400 dinara. Najviše me boli to što je penzionisan kao običan kafanski muzičar, a 16 godina je imao status estradnog umetnika. Samo želim da se Bora penzioniše kao pevač. Niko iz Udruženja niti zove da pita kako je Bora, a kamoli nešto drugo.''

Pomažu li mu kolege?

''Pre dve godine održan je humanitarni koncert: ''Kvaki s ljubavlju'' na kome je nastupilo 30 pevača. Od tada, do dana današnjeg, niko od kolega nije pozvao ni da pita kako mu je, da mu kaže toplu reč…'', razočarano priča Ranka, a Kvaka je prekida:''Nema veze…Nije… Nije. Dobri su…''

''Eto vidite kakav je moj Bora, ništa neće da kaže protiv kolega. Za njega svi dobro pevaju, svi su ljudi dobri… Mnogima je pomagao i uvek gledao da najpre drugima bude dobro, pa tek onda njemu.

Nema ko od mog Bore nije pojeo i popio, od Jugoslavije do Australije, a njegovo dobro više niko i ne pamti! Dolaze samo Zorica Brunclik i Kemiš. Svaki drugi dan zovu da pitaju kako je. Jedino oni nisu zaboravili mog Boru! Zvao je i Halid Bešlić iz Sarajeva, a Nedžad Salković mu je poslao 100 DM i to baš kad smo ostali bez dinara. Hvala im, ipak ima dobrih ljudi. Evo baš skoro je u kafani ''Ramada'' u Beču Zihrija Mujić održao po drugi put veče posvećeno Kvaki i po Šekiju Turkoviću i Makiju poslao nam novac. Kaže da je Kvaka njegov omiljeni pevač i da će svake godine sakupljati pomoć. Zamislite kako je to divan čovek, a nikada mog Boru nije ni upoznao.''

Koštaju lekovi, terapije, i poseban režim ishrane s obzirom da je Kvaka dijabetičar, a pre petnaestak godina je i infarkt imao. Ali snađe se Ranka, nekako. Za njenog Boru ne sme da zafali. Nedostaje mu poneka poseta bivših kolega, topla reč, podrška, bar telefonski poziv… Ali Bora o tome neće da priča. Ne sluša svoje ploče, ne gleda stare snimke. Ne priča o prošlosti, ne gleda unazad. Čovek bez sećanja. Zato što, možda paradoksalno, hoće, uprkos svemu, da živi danas. I da mu sutra bude bolje ne go danas. Ipak kaže:

''Da se ponovo rodim ništa ne bih menjao!''

Okrenut je ka budućnosti. Bori se protiv bolesti i postiže za zdravog čoveka tako male, a njemu u životu, verovatno, najznačajnije rezultate. Kvaka iz dana u dan, oslonjen jednom rukom na štaku, a drugom na Ranku, korak, po korak pobeđuje tešku bolest.

Reporter „Blica" u domu Ranke i Bore Spužića Kvake: Tandem jači od života (3)

Pesme koje večno ostaju

Mamooo! Mamo 'ajmo…'', Bora zove svoju ženu da nam zajedno pokažu veliki uspeh nakon trogodišnjeg zajedničkog truda kako Kvaka hoda!

''Bravo Kvaka!'', malim dvorištem odjekuje aplauz ekipe ''Blica''. On se ponosno smeška, a oči mu sijaju kao nekada davno, u prepunim salama i kafanama.

U skromnom, čistom i toplom domu puno je ljubavi. ''Ne bih ja mog Boru menjala nizašta na svetu. Ja za njega živim. Nek mi je živ i zdrav, dok on živi živa sam i ja. Volela bih da potpuno ozdravi, da može sam, ovako zavisi od mene. Ja ga kupam, oblačim... Ljubav moja! Nije mi teško, taman posla. Ali uspećemo. Jel da ljubavi moja?!''

''Uspećemo… Maamo...!''

''E sunce moje. Čujete li kako sve bolje govori?!''

Upoznali su se pre 20 godina u Sarajevu. Ranka je imala 25 godina, Bora 22 više od nje. On veliki pevač, a ona njegova obožavateljka. Na prvi pogled rodila se velika ljubav, prolazila kroz brojna iskušenja, ali i danas traje.

''Borina bolest nas je još više zbližila. Znate li šta mi kaže pre neki dan:'Mamo, tek mi se sada sviđaš!', govori lepa Sarajka toplo gledajući u svog Boru.

''Sreća je moja što imam nju'', poverava nam se Kvaka, a Ranka dodaje:''E, ljubavi moja, šta smo sve zajedno prošli i prebrodili, ali nikada se ne bih menjala za neki drugi život.''

Bora, kao dobar domaćin (onom zdravom rukom sipa nam piće i insistira da ostanemo na večeri) pristaje da se zbog gostiju pusti njegov CD. ''Na pola puta mi smo stali, sreće nismo ni imali, bogatašu su te dali. Rastala se jednog dana, ispod grana jorgovana lepotica od sirotana'', pevamo svi zajedno, „peva" i Kvaka, i to prvi put posle nesreće!

A ima li Bora želju da, jednom, zapeva i pred publikom?

''Voleo bih. Voleo bih, al' ne mogu. Još ne mogu.''

Poklanja nam kompilaciju svojih najvećih hitova: ''Pesme koje večno ostaju'' i to sa posvetom! Kvaka posle tri godine prvi put piše. Doduše levom rukom i uz veliki napor ali piše! Obećava nam i to da ćemo, kad sledeće godine, u vreme grožđa, dođemo, ići svi zajedno u kafanu da nam Kvaka, onako za svoju dušu zapeva nešto.

''Hvala na poseti i dođite nam opet da probate naše grožđe, pravo, neprskano!'', srdačno nas ispraćaju iz doma gde volja i ljubav čine čuda. Odlazimo ispunjeni nekom jedinstvenom toplinom koju, valjda, samo ovakav Tandem može da izazove.

KRAJ
SIMONIDA MILOJKOVIĆ

http://www.blic.co.yu/stara_arhiva/arhiva/2000-06-08/strane/feljton.htm

NAZAD