Bora Suzic Kvaka



  

TAJNA SE NE MOŽE SAČUVATI - moja prijateljica estrada

     Sjaj estrade prikriva suštinu:na sceni su ranjivi, osećajni ljudi , koji najčešće ne mogu da se izbore sa unutrašnjim nemirima. Kad se ugase svetla, vraćaju se u svoje sasvim obične živote iz kojih, neretko, odlaze tragično.

Časopis: Bazar 29.06.2007.     Autor: Vanja Bulić

KOMPLETAN TEKST


        Jedna od iracionalnih želja svakog čoveka je prisustvo sopstvenoj sahrani. Kako će izgledati svečana povorka? Ko će doći na sahranu? Ko će plakati iskreno a ko će glumiti tugu? Rade Jovanović, pevač i kompozitor iz Požarevca, organizovao je probu svoje sahrane na groblju u Požarevcu. Rade je bio imućan, zlatar po struci, vlasnik porodične zlatarske radnje u centru grada. Legao je u grob. Postavio se tako da može da gleda ko ulazi u groblje. Iznad njegove glave bila je bista koju je pre toga uradio. A da ne bi bilo greške u proceni kako se ko ponašao, Rade je angažovao i snimatelja. Kasnije mi je u emisiji "Biseri" pričao kako je sve bilo besprekorno i kako su se ljudi u jednom trenutku zaneli i počeli da se ponašaju kao da je zaista umro. To ga je iznerviralo pa je ustao iz groba, doduše uplakan, pre nego što je planirano.
"Proba mi je pomogla da promenim neke detalje na grobnici ali i da promenim mišljenje o nekim prijateljima" - rekao mi je sasvim ozbiljno.
Rade Jovanović je početkom 70-tih godina dvadesetog veka snimio jedan od najvećih narodnjačkih hitova "Al' sam blesav". Pesma je oporezovana kao šund zbog navodno petparačkog teksta koji počinje ovako "al' sam blesav što zbog tebe glavu gubim..."
Pesma je ljubavna i danas bi sigurno prošla nezapaženo zbog mlakog teksta koji je tada bio avangardan. Rade je iskoristio popularnost pesme "al' sam blesav" pa je narednih godina snimao "na divlje" kasete sa seksi tekstovima i prodavao ih u milionskom tiražu uglavnom našim radnicima u Nemačkoj.
        Rade Jovanović je nekoliko godina posle probe svoje sahrane preminuo i otišao na onaj svet po dobro uvežbanom ceremonijalu.
U Goraždu je živeo i radio drugi Rade Jovanović, penzionisani oficir, koji je napisao pesme Safetu Isoviću. On je autor možda najlepše narodne pesme "Kad vidiš Hanku". Njegova je i pesma "U lijepom starom gradu Višegradu". Pošto se kod nas malo govori o autorima, jer su zanemareni istinski doprinosi kulturi, mnogi smatraju da su pesme koje je pevao Safet Isović narodne, da pripadaju sevdalinkama kojima se ne zna poreklo. A saradnja jednog Srbina i jednog Bošnjaka samo govori o izmešanosti kultura na ovim prostorima koja se najviše prelama kroz melos i koja govori o tome koliko smo upućeni jedni na druge. I da nam je koren isti. Rade Jovanović iz Goražda koji je zaslužio spomenik ne samo u svom gradu, ophrvan bolešću, izvršio je samoubistvo, ali će zato njegove pesme živeti još dugo.

        Pevač Duško Kostić, veoma talentovan, zgodan i human čovek (nema humanitarne akcije na kojoj nije učestvovao) jednog tmurnog dana otišao je na pančevački most, popeo se na ogradu i skočio u Dunav. Nekoliko ljudi koji su išli peške preko mosta videli su nesrećnog čoveka kako skače u vodu, pritrčali, ali je bilo kasno. Ostala je samo torbica sa dokumentima. Telo Duška Kostića nikada nije pronađeno pa su, kako to već biva, krenule čaršijske priče:utopio se neko drugi a Duško je ostavio dokumenta i pobegao zbog dugova u inostranstvo.Njegova supruga, Nena Vukadinović, takođe pevač narodne muzike, ne zna prave razloge. Ostala je priča kako je počeo da pije jer nikako nije uspevao da ponovi uspeh koji je imao sa pesmom "Sačuvaj tajnu ljubavi moja". Ova pesma je i danas sastavni deo boemskog repertoara a ostala je tajna zašto je jedan veliki pevač otišao...

        Iza mnogih stvaralaca u narodnoj muzici stajali su mučni dani preživljavanja ili nesnalaženja u trenucima kad su postali slavni. Neki od njih su tragajući za sopstvenim izrazom u životu prilazili prepreke koje su zauvek mogle da ih udalje od umetnosti. Dragan Toković i Zoran Gajić ostavili su neizbrisiv trag u narodnoj muzici. Dragan je bio jedan od naših najboljih pevača zabavne muzike, pobednik brojnih festivala, poznat u Evropi kao klupski pevač džez i evergrin standarda. Našoj kulturnoj baštini ostavio je pesme "Zorice, Zorule", "Rastao sam pored Dunava" itd. Većinu ovih pesama otpevao je Zoran Gajić, Kragujevčanin, a pesmu "Lela Vranjanka" maestralno je otpevao Staniša Stošić.
        Dragan je dugo pevao u Egiptu, u noćnim klubovima. Kad se vratio stalno je spominjao muzičku temu koja ga je proganjala. U jednoj kafani u Vranju, zanesen lepotom nepoznate devojke, zapitao ju je kako se zove: "Ja sam Lela Vranjanka"- odgovorila je. U tom trenutku je počeo da pevuši frazu koja se pretvorila u jednu od naših najlepših pesama. A taj istaknuti umetnik, koji je burno živeo u mladosti, a potiče iz ugledne porodice sveštenika i intelektualaca, završio je u domu za nezbrinuta lica. Živeo je boemski, uz alkohol i muziku. Da je mogao da priušti sebi skupog advokata, obezbedio bi i sebe i širu porodicu zahvaljujući nadoknadi za ukradenu melodiju"Lela Vranjanka" koja se koristi samo sa izmenom jednog polutona u filmu "Petparačke priče". Tamo je "Lela" izvedena u pank obradi, kao instrumental.
        Zoran Gajić koji je otpevao i pesmu "Nisam te se nagledao" Radeta Vučkovića, kao adolescent bio je u domu za maloletnike. Voleo je da se tuče, što je očigledno bio samo način da pobegne od suštine svoje ličnosti i da se lažno predstavi u društvu mangupa. Bio je nežan, osećajan pevač, sa mekim glasom koji su mnogi poredili sa glasom Cuneta Gojkovića.
"Zoran je imao nadimak Grozdinac. Čuo sam da ga je sam sebi dao, iz pijeteta prema majci. U njemu su živele dve ličnosti, impulsivni Zoran i nežni Grozdinac. Bili smo u isto vreme u Kanadi, pevali smo u dve kafane u Torontu. U kafani u kojoj sam pevao ja izbila je tuča. Ne znam kako je on saznao za tuču ali je već posle 20-tak minuta bio u mojoj kafani, uzbuđen, spreman za tuču. Rekao je da mu pokažem čoveka koji me je udario. Niko me nije udario, biju se međusobno - odgovorio sam. Odahnuo je, krenuo nazad u svoju kafanu" - seća se Nikola Urošević, pevač narodne muzike.
        Zoran Gajić je iznenada umro, na vrhuncu karijere. Danas mnogi pevači pevaju pesme koje je on prvi otpevao i misle da je reč o izvornim pesmama. Ali, to je priča o nepoštovanju intelektualnog rada kojeg ima i na estradi ali se ljudi sa estrade trude da ga zanemare, osećajući ga kao nepotreban teret.

        Saobraćajne nesreće su odnele nekoliko izuzetnih umetnika narodne muzike. U strahovitoj nesreći na autoputu stradale su Silvana Armenulić, njena sestra Mirjana Barjaktarević i Miodrag Jašarević koji je u Radio Beogradu nasledio Vlastimira Pavlovića Carevca. Jašarevića su zvali "Srce" jer se on tako obraćao pevačima, kotrljajući slovo R kao Francuz. Vozio je Gospodin Jašarević, posle napornog koncerta. Bio je stariji čovek, krhak i umoran. Obdukcija je pokazala da nije imao alkohola u krvi. Ljudi koji su uradili uviđaj posle nesreće tvrdili su da nikada nisu videli tako stravičan udes - delovi tela su bili razbacani...To je bio jedan od najvećih udaraca narodnoj muzici. Mirjana i Silvana su za samo nekoliko godina otpevale nezaboravne hitove "Šta će mi život bez tebe dragi","Doleteće beli golub"...za njih dve su pesme radili najveći majstori narodne muzike a Gospodin Jašarević je suvereno čuvao Radio Beograd, što znači i narodnu muziku, od upada zvukova koji nisu svojstveni ovom podneblju.
        Danak burnom životu na točkovima platio je i pevač Srećko Jovović koji je u istoriju narodne muzike ušao sa pesmom "Nek' me ne zaborave devojke sa Morave". Inače, ta pesma je delo samo na prvi pogled nespojivog dvojca - Obrena Pjevovića, čoveka koji je živeo na selu i koji je napisao nezaboravne pesme (kao što je na primer "Devojka iz grada") i rokera Bore Đorđevića. Srećko je bio umoran, žurio da stigne na vreme i - poginuo. Na taj način živi većina pevača, iako im organizatori nastupa obezbede i prenoćište. Posle nastupa i večere često sa povećanom dozom alkohola kreću na put.

        Dva velika pevača narodne muzike, ujedno i autora jer su komponovali i pisali reči, otišli su tiho, bez ušteđevine kojom bi obezbedili porodicu. To su Bora Spužić Kvaka i Toma Zdravković. Da je Toma živeo u nekoj pravno uređenoj zemlji, obezbedio bi, na osnovu tantijema, nekoliko generacija Zdravkovića. Elvis Prisli i Džon Lenon, iako su umrli pre nekoliko decenija, i dalje su na listama najplaćenijih muzičara jer na račune njihovih naslednika svakodnevno pristižu sredstva od autorskih prava.
        Bora Spužić Kvaka koji je otpevao stihove "rastali se jednog dana, ispod grane jorgovana, sirotica od sirotana" kao da je tim stihovima ispisao svoju životnu priču: Otišao je kao puki siromah, rastavši se sa državom siroticom koja nije umela da poštuje čoveka koji je imao milionske tiraže, punio koncertne sale i tako ubirao prihod državi.
        "Bora je bio veliki boem. Mada, mi na estradi reč "boem" koristimo najčešće kada opisujemo nekog ko uživa u piću. Bora je bio korak ispred takve konstatacije jer je bio invalid od rođenja koji se nije predavao i koji je život gutao svim čulima. Ali, kada je mogao najviše da pruži, jer je imao specifičnu interpretaciju i nastup, bolest ga je odvojila od estrade i vezala za postelju." - kaže Nikola Urošević, koji je često nastupao sa Borom Spužićem i na koncertima se uverio kakvu je harizmu imao Kvaka. U vreme dok je bila moćna na estradno- političkoj sceni, Zorica Brunclik se založila da Bora Spužić dobije penziju. Ali, to je bilo nedovoljno za čoveka koji je mesečno odvajao veliki novac za skupe lekove. Kolege pevači su u Požarevcu priredili nekoliko koncerata a sav prihod je išao kao pomoć Bori. A da su mu davali samo delić od bakšiša koji su u kafanama dobijali pevajući Kvakine pesme...Umro je u Požarevcu usamljen ali ne i zaboravljen.

        Na početku rata 90-tih godina prošlog veka umro je Toma Zdravković koji je dvadeset godina bio nekrunisani kralj estrade. Da bi neko neupućen shvatio koliko su tada zarađivale estradne zvezde, poslužiću se jednim poređenjem. Toma Zdravković je sedamdesetih godina kvartalno dobijao od autorskih prava (tada je na tom polju država bila uređena) dvadeset miliona ondašnjih dinara. A "fića 750" tada san svakog Jugoslovena koštao je 750 000 dinara. A to znači da je Toma, bez koncertnih i kafanskih nastupa, od autorskih prava godišnje mogao da kupi pedesetak fića i da oformi solidan vozni park.
"Sedeo sam jednom u "Šumatovcu" sa Tomom Zdravkovićem koji me je zamolio da mu pozajmim pare da plati račun. Istovremeno je potpisivao ugovor za novogodišnji nastup vredan 60 000 maraka. Novac je trošio neverovatnom brzinom" - seća se Saša Dragić, kompozitor i u dužem periodu menadžer naših najvećih rok grupa i pevača.
Neke kolege tvrde da je Toma preterivao kad se napije i da je vređao publiku. A ljudi su se smejali, misleći da je to deo šou-biznisa.
"Posle posete akcijaškom naselju Toma je gotovo mesec dana na svim koncertima nastupao u akcijaškoj uniformi, u kratkim pantalonama. Na koncerte su dolazile dame obučene u svečane haljine a on im se smejao sa bine"- seća se Snežana Đerdan koja je nastupala sa Tomom na koncertima.
"Bio sam sa Tomom u "Šumatovcu". Spustio se do toaleta. "Kako je majko?"- pitao je ženu koja je radila u toaletu. "Teško sine, mnogo dece, plata mala" Izvadio je poslednje dve hiljade maraka koje je imao u džepu i dao ih nepoznatoj ženi."- seća se Siki Ilić.
Toma Zdravković je pevao i komponovao do poslednjeg dana. Njemu nije bila potrebna proba da bi shvatio kako će se ljudi ponašati kada ode.
I danas živi kroz svoje pesme bez kojih se ne može zamisliti ni radost ni tuga.


Vanja Bulić
"Bazar" 29.06.2007.


 NAZAD