Staniša je rođen 1945
u selu Vrbovo, kraj
Vranja, baš tamo gde je Koštana nekad
šetala između kuća sa drvenim doksatima
i igrala čoček. Pesme koje je pevao
tokom života, pune čežnje, tuge, ljubavi
i patnje i čuvenog “žala za mlados’”
bile su njegov zaštitni znak. Samo on je
mogao da otpeva „Lela Vranjanka“,
„Dimitrijo, sine Mitre“, „Simbil cveće“,
„Zbog tebe, mome ubava“, “Karakoca”,
„Stani, zoro, stani“, „Belo Lenče“,
„Šano dušo“… tako da trezan čovek pusti
suzu.
Iako nije bio velika zvezda, Stanišino
umeće nikada nisu mogli da poreknu ni
publika, ni kritika, a ni kolege.
Osim po pevačkoj perfekciji, u istoriji muzike ostaće upamćen i kao prvi muškarac koji je pevao “južnjačke” pesme”, jer su ih do tada pevale isključivo žene. Melos svog rodnog kraja, zavoleo je u Učiteljskoj školi u Vranju, gde je svirao violinu, bio solista u horu i imao prve časove pevanja. “Kada sam se opredelio za pevanje znao sam ko su mi bili pradedovi, šta su pevali i šta znače koreni. Mi smo taj pojam zaboravili, a on je jako bitan u opstanku svakog naroda. Pevač treba da ostane u granicama svog zavičaja” – govorio je.
Prvi put Stošić je zapevao 1963. u Radio Beogradu, za čiju fonoteku je uradio više od 150 trajnih snimaka muzejske vrednosti. Nikada nije pristao da snima instant-hitove, a odbijao je mnoge ponuđene pesme jer je hteo da zadrži nivo. Čak i po cenu da ne bude zvezda.
Staniša Stošić je preminuo 08.04.2008. Iza sebe je ostavio suprugu Ljiljanu i sinove Stefana i Dušana. Njegov stariji sin je bolestan, a porodica živi samo od Ljiljanine penzije u iznosu od 15.000 dinara. Tužno. Eto kako prolaze vrhunski umetnici u Srbiji…
